Podrazumeva transplantaciju nativnih matičnih ćelija, odnosno sopstvenih matičnih ćelija pacijenta. Ova vrsta transplantacije je obično poželjna za limfome, multiplimijelom (MM), tumore zametnih ćelija i akutnu leukemiju – iako retko.

Autologna transplantacija matičnih ćelija: rezervisana je za jačanje ishoda hemoterapije kod pacijenata sa multiplim mijelomom ili sa nekim visokorizičnim limfomima. Autologna transplantacija matičnih ćelija je poželjna za recidive mnogih limfoma. Pre autologne transplantacije matičnih ćelija, procenjuju se vaše srčane i respiratorne funkcije i istražuju se kontraindikacije za transplantaciju. Kada se prikupljaju sopstvena matična ćelija pacijenta, prisustvo obolelih ćelija među matičnim ćelijama predstavlja rizik koji treba uzeti u obzir. Shodno tome, kada se kriokonzervirane matične ćelije ponovo transplantiraju pacijentu, bolesne ćelije koje se mogu naći među zdravim matičnim ćelijama mogu dovesti do recidiva.

Ova metoda podrazumeva transplantaciju matičnih ćelija koje su sakupljene od potpuno kompatibilne osobe – bez obzira da li ona ili ne – pacijentu.

Pošto su sve prikupljene matične ćelije netaknute, rizici koji se odnose na autolognu transplantaciju ne važe. Kod alogene transplantacije prednost ima transplantaciju imunog sistema zdrave osobe. Kada se transplantiraju matične ćelije druge osobe, imuni sistem možda neće biti potpuno kompatibilan.

Dakle, imuni sistem donora može reagovati na organe primaoca. Može izazvati oštećenje jetre, kože, koštane srži i creva. Ovo se naziva „bolest transplantata protiv domaćina” .

Ovo stanje se može lečiti, alise može razviti insuficijencija organa, pošto je oštećenje organa već došlo. Ovaj rizik se ne odnosi na alogenu transplantaciju. Iako se alogenska transplantacija matičnih ćelija češće izvodi kod pacijenata sa rakom, ona se takođe može dati prednost kod bolesti koje karakteriše insuficijencija koštane srži.

Primarne bolesti kod kojih je alogena transplantacija matičnih ćelija terapijska opcija:

Akutna leukemija (akutna mijeloična leukemija, akutna limfoblastna leukemija)
Mijelodisplastični sindrom (MDS).
Teška aplastična anemija i druga stanja insuficijencije koštane srži (Fanconijeva anemija, paroksizmalna
noćna hemoglobinurija, čista eritroidna aplazija)
Non-Hodgkinov limfom
Hodgkinov limfom.

Hronična leukemija (hronična mijeloidna leukemija, hronična limfocitna leukemija)

Haploidentična transplantacija koštane srži
U ovoj vrsti transplantacije, donor je srodnik pacijenta koji nije u potpunosti kompatibilan.

To je dobra alternativa za pacijente koji nemaju potpuno HLA-kompatibilnog donora. Trebalo bi dati
prednost potpuno kompatibilnom donatoru, ali ako takvog donora nema, treba razmotriti delimično
kompatibilnog srodnog donora. Posledica ove metode kod pacijenata, koji nemaju priliku da troše vreme
na traženje nesrodnog donora, uspešna je kao i druge metode transplantacije. Najvažniji nedostatak
haploidentične transplantacije je veći rizik od infekcije (pošto postoji značajna nekompatibilnost
antigena). Zbog toga je potrebno veoma pažljivo pratiti infekcije i blagovremeno preduzimati zaštitne
mere.

Ako se traži donor za alogenu transplantaciju matičnih ćelija, prvo se analiziraju grupe tkiva braće i
sestara, ako su dostupne. Ako se među braćom i sestrama ne pronađe potpuno kompatibilan donor,
bliski srodnici pacijenta mogu se pregledati i konačna opcija će biti „banke koštane srži“, ako je rezultat
skrininga negativan. Može potrajati 2 do 10 meseci da se pronađe kompatibilni donor iz kosti banke srži.

Pacijentu se prvo daje visoka doza hemoterapije u alogenoj transplantaciji matičnih ćelija, slično
autolognoj transplantaciji matičnih ćelija. Zatim se pacijentu transplantiraju matične ćelije prikupljene
od zdravog donora (brata ili sestre, srodnog ili nesrodnog). Ove matične ćelije omogućavaju proizvodnju
zdravih krvnih zrnaca u koštanoj srži pacijenta.

U alogenoj transplantaciji matičnih ćelija, „bolest presađenog protiv domaćina“ (GvHD) je mogući rizik
koji je sekundaran zbog nekompatibilnosti tkiva između donora i pacijenta. GvHD je ozbiljna bolest koja
može izazvati ozbiljna oštećenja organa primaoca. Stoga je kritična važno je da pacijent i donor budu u
potpunosti kompatibilni u najvećoj mogućoj meri.

Koštana srž je odgovorna za sintezu ćelija potrebnih za život i za suočavanje sa štetnim faktorima i
rezultatima. Nekontrolisana ili lažna sinteza ili nemogućnost sinteze ovih ćelija može dovesti do bolesti.

Nakon pojave ovih bolesti, ponekad može biti potrebna transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija
zbog recidiva bolesti, čak i ako se oporavak može postići različitim medicinskim terapijama, i/ili
nemogućnosti oporavka ili potrebe za visokim dozama hemoterapije da bi se postigao oporavak.

Uvek treba imati na umu da su kod transplantacije koštane srži pacijenti podložni infekcijama, a ponekad
i krvarenju. Generalno, skoro svi pacijenti koji su podvrgnuti alogenoj transplantaciji koriste
imunosupresivne lekove i stoga treba biti veoma oprezan kako u pogledu rizika od infekcije tako i zbog
interakcija lekova u drugim terapijama.

U ovoj vrsti transplantacije, donor je srodnik pacijenta koji nije u potpunosti kompatibilan. To je dobra alternativa za pacijente koji nemaju potpuno HLA-kompatibilnog donora. Trebalo bi dati prednost potpuno kompatibilnom donatoru, ali ako takvog donora nema, treba razmotriti delimično kompatibilnog srodnog donora. Posledica ove metode kod pacijenata, koji nemaju priliku da troše vreme na traženje nesrodnog donora, uspešna je kao i druge metode transplantacije. Najvažniji nedostatak haploidentične transplantacije je veći rizik od infekcije (pošto postoji značajna nekompatibilnost antigena). Zbog toga je potrebno veoma pažljivo pratiti infekcije i blagovremeno preduzimati zaštitne mere.

Ako se traži donor za alogenu transplantaciju matičnih ćelija, prvo se analiziraju grupe tkiva braće i sestara, ako su dostupne. Ako se među braćom i sestrama ne pronađe potpuno kompatibilan donor, bliski srodnici pacijenta mogu se pregledati i konačna opcija će biti „banke koštane srži“, ako je rezultat
skrininga negativan. Može potrajati 2 do 10 meseci da se pronađe kompatibilni donor iz kosti banke srži. Pacijentu se prvo daje visoka doza hemoterapije u alogenoj transplantaciji matičnih ćelija, slično autolognoj transplantaciji matičnih ćelija. Zatim se pacijentu transplantiraju matične ćelije prikupljene

od zdravog donora (brata ili sestre, srodnog ili nesrodnog). Ove matične ćelije omogućavaju proizvodnju zdravih krvnih zrnaca u koštanoj srži pacijenta.

U alogenoj transplantaciji matičnih ćelija, „bolest presađenog protiv domaćina“ (GvHD) je mogući rizik koji je sekundaran zbog nekompatibilnosti tkiva između donora i pacijenta. GvHD je ozbiljna bolest koja može izazvati ozbiljna oštećenja organa primaoca. Stoga je kritična važno je da pacijent i donor budu u
potpunosti kompatibilni u najvećoj mogućoj meri. Koštana srž je odgovorna za sintezu ćelija potrebnih za život i za suočavanje sa štetnim faktorima i

rezultatima. Nekontrolisana ili lažna sinteza ili nemogućnost sinteze ovih ćelija može dovesti do bolesti. Nakon pojave ovih bolesti, ponekad može biti potrebna transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija zbog recidiva bolesti, čak i ako se oporavak može postići različitim medicinskim terapijama, i/ili

nemogućnosti oporavka ili potrebe za visokim dozama hemoterapije da bi se postigao oporavak. Uvek treba imati na umu da su kod transplantacije koštane srži pacijenti podložni infekcijama, a ponekad i krvarenju. Generalno, skoro svi pacijenti koji su podvrgnuti alogenoj transplantaciji koriste imunosupresivne lekove i stoga treba biti veoma oprezan kako u pogledu rizika od infekcije tako i zbog interakcija lekova u drugim terapijama. Iako su ovi rizici veoma mogući kod alogenih transplantacija, postoje kratkoročni rizici kod autolognih transplantacija pošto se ne koristi imunosupresivni lek. Usklađenost između matične ćelije donora i tkiva

pacijenta obezbeđuje se različitim imunosupresivnim terapijama.

• Medical Park Antalya Hospital Complex
• Medical Park Göztepe Hospital Complex
• Medical Park Bahçelievler Hospital
• Medical Park İzmir Hospital
• Medical Park Pendik

• Medical Park Antalya Hospital Complex
• Medical Park Göztepe Hospital Complex
• Medical Park Bahçelievler Hospital
• Medical Park Samsun Hospital

Matične ćelije koje se koriste u transplantaciji mogu se sakupiti iz koštane srži, periferne krvi i krvi iz pupčane vrpce majki koje su nedavno rodile. Iako su matične ćelije prikupljene iz periferne krvi obično prvenstveno poželjne, matične ćelije sakupljene iz koštane srži će biti poželjnije kod benignih bolesti, kao

što su aplastična anemija, talasemija i sindromi imunodeficijencije. Periferne matične ćelije se sakupljaju pomoću uređaja za aferezu nakon što se koriste citokini, koji pomažu matičnim ćelijama u koštanoj srži da migriraju u perifernu krv i nazivaju se faktorom stimulacije kolonije granulocita (G-CSF). Za pacijente kojima je potrebna autologna transplantacija, matične ćelije se mogu sakupiti iz periferne krvi pomoću G-CSF nakon hemoterapije, dok se broj leukocita povećava.

Matične ćelije se ne mogu prikupiti ovim metodama od pacijenata čija je koštana srž izuzetno loša iz određenih razloga. Za ove pacijente, matične ćelije se mogu prikupiti iz periferne krvi korišćenjem jakih preparata za stimulaciju matičnih ćelija, koji sadrže plerifaksor kao aktivni sastojak, istovremeno sa G- CSF. Matične ćelije se sakupljaju iz koštane srži, posebno iz karlične kosti, pomoću specijalnih igala pod opštom anestezijom u operacionoj sali.

Pre alogenih transplantacija, pacijenti uglavnom primaju visoke doze hemoterapijskih lekova i imunosupresivne lekove. Zatim se matične ćelije prenose pacijentu preko centralnog katetera. Rizik od infekcije je visok zbog hemoterapeutskih agenasa i imunosupresivnih lekova. U ovom visokorizičnom osnovnom periodu, takve terapije treba davati u jedinicama za transplantaciju koštane srži koje su opremljene hepafilterom i ventilacionim sistemima koji mogu očistiti infektivne

agense u okruženju. Čak i ako su ti uslovi ispunjeni, rizik od infekcije je uvek visok za te pacijente. Te pacijente treba pažljivo pratiti i odmah započeti lečenje ako se infekcija razvije. Nakon što se koštana srž donora slegne, moguće je prisustvovati borbi između ćelija donora i tkiva pacijenta. Imunosupresivni agensi se koriste kod ovih pacijenata da bi se izbeglo ovo stanje. Uspešan ishod kod ovih pacijenata zavisi od vrste bolesti, stadijuma bolesti i stepena usaglašenosti donatora i pacijenta. Iako je transplantacija koštane srži spasonosna opcija kod bolesti koje potiču iz koštane srži i koje se ne

mogu lečiti medicinskim tretmanima, najvažniji problem je da kompatibilni brat ili sestra nije uvek dostupan. U takvim slučajevima, vredne opcije uključuju davaoce koji nisu u srodstvu i donaciju jedne epruvete krvi bankama koštane srži od strane dobrovoljnih davalaca. Za razliku od donacija organa, donacija koštane srži ne izaziva nedostatak ni jednog organa ili ljudskog tela, a ovaj kratkotrajni postupak koji izaziva veoma častan gubitak vremena može spasiti život drugoj

osobi. U ovom trenutku, svako od 18 do 55 godina može biti donor koštane srži. Izuzetno je neophodno povećati svest o ovom pitanju. Ove transplantacije mogu biti u obliku autologne transplantacije – nativne ćelije pacijenta se transplantiraju nazad pacijentu nakon medicinskih terapija visokih doza – ili alogene transplantacije –

pacijentu se transplantiraju matične ćelije ili koštana srž druge osobe. Kompatibilna braća i sestre i srodni ili tkivno kompatibilne nesrodne osobe su mogući donatori za alogene transplantacije. Mogu se koristiti matične ćelije dobijene iz periferne krvi, koštane srži ili krvi iz pupčane vrpce.

Koštana srž ne može da proizvede zdrave krvne ćelije zbog bolesti koje utiču na koštanu srž, kao što su leukemija ili mijelodisplastični sindrom;

Koštana srž ne može da obezbedi imunološkom sistemu dovoljno aktivnih ćelija ili dovoljnu količinu hematopoetskih ćelija u uslovima kao što je aplastična anemija;

Za neke bolesti, kao što su mijelom, limfom, rak testisa, neuroblastom i meduloblastom, potrebne su dalje sofisticirane terapije. Urođeni teški nedostaci imunog sistema i neke metaboličke bolesti. Transplantacija koštane srži igra značajnu ulogu i kod urođenih bolesti krvi. Transplantacija koštane srži je jedini terapeutski modalitet kod talasemije, anemije srpastih ćelija i nekih retkih bolesti povezanih sa krvlju. Transplantacija koštane srži je jedini izbor u stanjima koja ne reaguju na terapiju ili se ponavljaju, posebno kod ne-Hodgkinovog limfoma koji se takođe viđa u detinjstvu. Kod recidiva Hodgkinovog limfoma – drugog oblika raka limfnih čvorova – primenjuje se isti metod terapije. Osim toga, poznato je da transplantacije matičnih ćelija i koštane srži povećavaju rizike vezane za lečenje

i olakšavaju izlečenje.

Prvo, treba obezbediti kompatibilnost HLA tkiva za transplantaciju koštane srži. Za transplantaciju koštane srži prihvatljiva je puna kompatibilnost između pacijenta i donora i nekompatibilnost u maksimalno jednoj grupi tkiva. U poslednje vreme, transplantacije sa >50% usaglašenosti između srodnih davalaca i pacijenta mogu da se urade, ako nema srodnog ili nesrodnog donora za visokorizične pacijente.

Ako koštana srž ne počne da proizvodi krvna zrnca u prve dve nedelje nakon transplantacije, odbacivanje koštane srži donora od strane primaoca predstavlja rizik. Ova stopa varira od 5% do 12% kod alogenih transplantacija u zavisnosti od vrste donora i kompatibilnosti. Ovaj problem se skoro nikada ne suočava kod autolognih transplantacija.

Ponavljanje nakon transplantacije je mogući ishod. Ove mogućnosti variraju u zavisnosti od osnovne bolesti.